Srpska književnost u XVIII veku

288 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

ности и одговарала, је једној потреби која се јако осећала. ')

Као чиновник у дипломатској служби, Јулинац је, што се по себи разуме, знао стране језике, а у првом реду језик међународних односа, Француски језик. Говорећи о његовом књижевном раду, А. Хорањи, 1776 године, вели: „угмазаде е ба со фотаљфе уегајопез 1 рабтши зегтопета ргејо зићитсеге рагаф“. И одиста, он те, 1776 године, излази са својим преводом Мармонтелова Велизара.

Књига је изишла на словенско-српском језику и штампана, је црквеном азбуком, под насловом : Велазартт гдна Мармонтелл Академљл! французкаго ааљика члена. Иљ франицузскаго на славенскаи азљикљ преведенљ. Сем тога издања од 1776 постоји још једно издање од 1277 године. У стварито је једно исто издање; између оба издања постоје незнатне типографске разлике на насловном листу.

Веузалте, роман плоднога иу своје време чувенога Францускога писца Мармонтела (Јеап Егапсој5 Магтопбеј, !723—1799), био је један од најпознатијих и највише читаних и-превођених писаца у ондашњој европској књижевности. 1763 Мармонтел је написао, а 1767 је издао свој Филовофско-историјски роман Ввизалте, у коме је изнео трагичну судбину Велизара, Јустинијановог војсковође из У века по-

1) Оербскел Новинм 1792 године, од бр. 12, прештампавају Јулинчеву историју, не казавши откуда је узимају. Гимназијска библиотека у Дубровнику има један рукопис са краја ХУШ века, под насловом Вест ЗЈахогша ећ Возпелушт Оисши Вгеуја Иазбола. Писац тога дела јо Миханило Марија Милишић, учени дубровачки свештеник, који се ревносно бавио словенском и српском историјом. Поменуто дело пзрадио је он по делима Сара Цријевића и по Јулинчевом Кратком» введенто, То је врло редак случај утицања наше источне ћириловске књижевности

на нашу западну и католичку књижевност. Петар М. Колендић. Љикоразе дтпагузћке Фотртотеке и Пиђтостеи. 970), 1907, бр. 21.