Srpska književnost u XVIII veku

29 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

Свакако је то учинио с тога што му је изгледало да ће њиме вређати религиозна осећања својих читалаца, а нарочито с тога што то није била допустила превентивна аустријска цензура, која. је раније била забранила целокупан немачки превод Вепзалте-а.

Својим знањем и Француског и српскога језика, Павле Јулинац није био дорастао за један овакав посао. Он признаје и сам свој у„недостаток“ „в јазицје“, предвиђа своје грешке, и зна да ће му се учени људи подеменути, узвикнувши: „се книгописец« ! Он, вероватно, није преводио са Француског оригинала но са руског превода, имајући при руциим оригинал. Он готово редовно изоставља сва тежа, места, шири све оно што му изгледа сувише концизно, заплеће се у дуге описне и периодичне реченице којима врло невешто рукује, потпуно се губи у једном туђем и скрпљеном језику, који није ни руски ни српски. И у овом преводу, као и у својој историји, Јулинац се показује и као рђав зналац језика и као слаб писац.

И ако тако слабо преведен, Велизарти је имао великог успеха код Срба, и био једна од најчитанијих књига. Између 1800 и 1802, Лукијан Мушицки, као наставник у карловачкој гимназији, чита је својим ученицима.') 1812 године изишло је у Будиму друго издање, а 1839, Марко Јелисејић, учитељ у Великом Бечкереку, штампао је „всадническо позоришче у три дјејствија“ Велизарти, или Добродђтелному токмо Добродђтелљљ мада ест, и то није ништа друго до драматизован Мармонтелов роман по Јулинчеву преводу. 1847, изишао је у

1) Ђорђе Рајковић: Лукијан Мушљацки и његов књижевни рад. Летопис Матице Српске, 1879, књ. 120, стр. 105,