Srpska književnost u XVIII veku

СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У ХУПТ ВЕКУ 995

гомилом рукописа и књига дошао из Русије, и све учини да тај опасан такмац не добије места. Увређен и разочаран, Рајић остави Карловце, и већ септембра 1757 опет се нашао у Кијеву.

У Кијеву се овога пута није дуго задржао. Добивши са муком путну исправу, он се исте, 1757, године, крене преко Пољске, Влашке и МолДавске и стигне у Јаш. Ту остане све до лета, 1758, и тада, преко Галца и морем, отиде у Цариград. Како је тада у Цариграду владала куга, он се после неколико дана крене у Свету Гору. Два месеца пробавио је у Хилендару. Како је писао у једном писму из 1791 године, он је тај пут био предузео да би набавио документа за своју „убудушчу историју“. У Хилендару је, како сам прича, "имао прилике да види пуне ковчеге старих рукописа и старина, али му калуђери нису дали да их прегледа, тако да је тајом могао преписати само некоје од њих и доцније их употребити. То његово бављење у Хилендару било је од особита, значаја по бугарски национални покрет и књижевност. Проигуман Хилендара био је тада Бугарин Пајсије, који је доцније постао »родоначалник“ бугарске књижевности. Од свију хилендар'оких калуђера, једини је Пајсије разумео Рајића и био му на руци, оставши „тронут благородством и и ревношћу српског историчара“ како вели бугарски књижевни историчар А. Теодоров-Балан. ') Пајсије је пошао његовим путем, и сам написао Историо славђноболгарскуло, која је била од одлучнога, значаја по национално буђење бугарског народа и по стварање нове бугарске књижевности.

· 1) Бељмарска литература, Пловдивљ, 1896, стр. 151.