Srpska književnost u XVIII veku

СРПСКА ЕЊИЖЕВНОСТ У ХУП ВЕКУ 299

је била наређена, и не само да оптужба није дОказана, но је Рајићу призната побожност и моралност. !787 године, по свој прилици из редова братије манастира Ковиља, против Рајића упућена, је једна тужба Дворском Ратном Савету у Бечу, који је наредио поверљиву истрагу команданту славонско-банатске границе. И из ове тајне истраге Рајић је чист изишао'. 1789 пише он у једноме писму: „Се уже седмонадеојат љет мимотече от вступленија, мојего в монастир сеј, и в нем постриженија. Веја же сија љета исполнене биша горести и печали, гоненији и озлобленији, ово от високих предстателеј церкве нашеј, и от домашних мојих...“ Ван сваке сумње да је било кривице и до незналица владика и простих, грабљивих и сурових калуђера, и да су сви они попреко гледали ученога и славнога архимандрита, који је толико знањем и угледом стајао над њима. Али извесно је да Рајић није имао административних способности потребних за управљање једним манастиром, као ни Лукијан Мушицки доцније у Шишалтовцу. Са својим калуђерима дошао је у велики сукоб, какав се само у манастирима може видети, и он се жали не само како га вређају но да покушавају и да га отрују. У једноме пислу из 1799 жали се он митрополиту Стефану Стратимирову на своје непријатеље, и тражи од њега савет како да се спасе »вломислени делатеља“.“) Са Синодом је непрестано у спору око неисплаћених хонорара, и са владикама парничи се до саме смрти, са очевидним

5) Др. Алекса Ивић: Прилози за биографију Јована Рајића. Летопие Матице СОртске, 1909, књ. 256, стр, 58—60.

2) Вукова преписка, књ. ПТ, стр. 721.