Srpska književnost u XVIII veku

300 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

уживањем да води парнице. При томе, штеди и даје новац под интерес. ·

Последњих година болест узима маха, и он постаје све незадовољнији и раздражљивији. 1793 он одбија један посао који му је нудио митрополит Стратимировић, његов некадашњи ђак, пријатељ и добротвор, један од ре:ких људи са којим се није свађао. Он одбија рад са речима: „Свему тому време је прошло, ваља ми и очи чувати и здравље“. Од 1795 године његово здравље је сасвим порушено и стално му је све горе. У јесен 1801 осетио је да му је крај ту. Пошто је написао тестаменат, опростио се са братијом, умро је у Ковиљу, 11! децембра 180! године, у седамдесет петој години живота.

Његова смрт била је као национална жалост. Митрополит Стратимировић је огласио: „Церков свјатаја наша изгуби в нем ученаго и заслужнаго свјашченика, обшчество добродјетелнаго человјека, аз же и вси љубашчи јего изрјаднаго и ненакнадимога друга“. Нарочитом митрополитском окружницом његова смрт је објављена целом српском народу. Лукијан Мушицки, тада манастирски искушеник, у Оди, блаженоц сбни Тоанна Рашча. (Будим, 1801), узвикнуо је:

Удалиоја на вјекј от наших глаз Жеив добродјетелеј и чист образ! Лист жалостна вижу кипреса !

Атанасије Стојковић, тада свршени Филозоф университета у Гетингену, испевао је „плач“: На смертђ безсмертнаго Тоанна Раича |Будим, 1802), где је величао „дивнаго мужа“ и „мудраца“, чије ће име Србима остати „свјашчено от днес и свјатоје ... во вјеки“.