Srpska književnost u XVIII veku

315 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

У почетку ХУШ века, трагикомедија је честа п прилично развијена у руској књижевности. У њој се није пазило на обавезна три јединства класичне и псевдокласичне драме; лица су сасвим апстрактна и оличавају чоједине мане и врлине. Цела, ова морална и алегоријска драма представља, чудну мешавину хришћанске религије и античне митологије.

Емануило Козачински је радио према том општем моделу. »Емануил Александров, син Козачински“ родио се 1699 или 1700 године, у једној пољској племићској породици у Јамполу. Он је свршио духовну академију, и као млад човек дошао међу Србе. Оно што је и сам научио и видео у школи, наумио је да изради и за Србе; писање „трагикомедија“ је улазило у његов наставни план. Као што је Теофан Прокопович узео за свога Владимира предмет из руске народне историје, исто тако је Козачински узео предмет из српске народне прошлости. У тринаест слабо повезаних чинова он је изнео како су Немањићи стварали српску државу и организовали српску цркву, како је на Урошу остало царство, како га је Вукашин убио, како је Арсеније Ш са Србима прешао у земљу ћесара Леополда, и како просвета долази међу Србе. Драма свршује хвалбеном песмом у част митрополита Вићентија. Јовановића, љубитеља просвете и науке:

Викентиј Јованович, за толики твоји труди, Многа љета буди.

Просветна тенденција је у целом овом реду тако јака да изгледа доста основано мишљење једнога испитиваоца српске прошлости у ХУШ веку: да трагедија о Цару Урошу није само апстракција,