Srpska književnost u XVIII veku

316 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

из Трагедији взајмни свјет воспримут.«“. 1794 године Рајић је узео и „пречистио« п „исправио“ од грешака, које је у младићском препису могао учинити, и таку је посветио Петру Петровићу, темишварском епископу. Стару драму Козачинскога он је удесио „по нињејшему вкусу“, то јест скратио, избацио уметке (интермедије), излишне чинове и епизоде, све оно што је било пригодно око 1736 године. Затим, целу драму поделио је у пет чинова, а сваки чин |удјествије“) поделио у две или три сцене (ујавленије“ј. Свуда, да би се знало шта је од Козачинскога а шта од њега, он је нарочито обележавао: што је остало по старом оригиналу, овначено је са „Ке (Козачинскиј, што је измењено означено је са „Р“ (Рајић). Најважније се измене у погледу историјске садржине. Козачински није добро знао срлску историју, тако да је код њега Стеван Првовенчани брат Немањин, а Св. Сава Стеванов синовац. Рајић, који се српском историјом нарочито бавио, исправио је те грубе грешке, оставивши главну грешку : Вукашиново убиство Уроша. Пролог Козачинског је задржао, али је други епилог написао. Тај епилог је од значаја, јер бу у њему главне просветно-моралне идеје самога писца. Рајић је сасвим у идејама свога учитеља Теофана Проктовича, и позива српску младеж да се школом просвети и изиђе из мрака незнања:

Смотрите ви, мољу вас, прочија народи, Колики сабирајут от учениј плоди...

Наука није само лепа, она је и корисна:

Јако же птици без крил не могут летети, Тако сиј без наук не могут живети.