Srpska književnost u XVIII veku

СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У ХУПТ ВЕКУ 319

да удешавају свој књижевни језик према томе идеалном словенском језику.

Б. Рад на народној историји.

Још у својим млађим годинама, Рајић се бавио пштањима која се тичу српске историје. Када се 1758 године бавио у Хилендару, тражио је старе српске летописе и повеље, и, колико је могао, исписивао из њих. У његовим хартијама нађени су велики исписи из кронике Борђа Бранковића. 1790 превео је, а 1798 издао у Бечу књигу Краткал Серблли, Рассли, Босна и Рамљ: кралевство исторта, превод дела немачког историка Лудвика Албрехта, Гебхардиа.

Још као наставник у Карловцима, почео је писати своје велико историјско дело. 1768 године дело је било готово, и првобитни наслов му је гласио: Роду м обицеству храбрих славенских народова, а нампаче Болгар, Сербова и Хорватов, Исторљл из тми збвенљл излтал и матерним далектомљ вљ свбт5 истортимческли произведеннал. Тај рад стајао је у рукопису све до 1793 године. Када је Стефан Новаковић преузео у своје руке Курцбекову штампарију, старајући се да нађе послова, замоли, преко митрополита Стратимировића, Рајића за рукопис његове историје. У занимљивом писму којим је дао пристанак за штампање своје историје, Рајић вели: „Што се мене тиче, мени је свеједно, где видила свет да видила, знам да без страшне ценвуре и сита и решета проћи неће, ништа мање ја се тим утјешавати буду што ћу дати људма повод више тражити по книгама, главу лупати и чело трти, мене крижати и распињати, то ће моја слава, бити. Ја признајем сам, да дјело то јест недоста-