Srpska književnost u XVIII veku

820 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

точно и непуно. За то молио би свакога да с љубовију прими овај, а не сгажденијем и порицанијем“.

Већ 1793, Новаковић је издао неку врсту књижевног огласа и проспекта, у коме је сав наслов Рајићеве историје, главни садржај, опис како ће споља и изнутра изгледати, и, на једној страни, „примјер слога или стила в историји употребленаго“. На прву свеску јавило се претплатника ва 619 књига, што за оно време није био незнатан број. (Сам Стратимировић уписао је о0 књига, а неколико владика по 10; остали претплатници били су свештеници, имућни грађани, официри, општине, цркве и манастири: све што је тада било одличније међу Србима и што је у опште читало сматрало је за патриотску дужност да се јави као претплатник). 1794 изишле су прве три, а 1795 четврта свеска, све у 2000 страна, под другачим насловом: Исторља разнихљ Славенских народовљ наитаче Болгаро, Хорватовг, и Сербов, изљ тми забвенља излтал и 60 свђте историческа произведеннал Тоанномљ Раичемљ. У првој књизи била је и слика Јована Рајића, коју је био израдио живописац Арса Теодоровић.

Овим издањем Рајић није никако био задовољан. У књизи су чињени извесни уметци против којих се он бунио. У београдској Богословији има један примерак Историје, на чијим странама има оваквих примедаба писаних Рајићевом руком: „Вас параграф се њест сочиненије моје и в оригиналу мојем необретајет сја, того ради и непризнају за моје сочиненије...<; „До здје Рајић,..<; „чужи подметак, а не моје“... У једноме писму из 1796 он све те уметке назива „вопиладима“. Затим, у књизи је било много штампарских грешака, против којих се Рајић нарочито љутио. Да би га утишао, Стратимировић