Srpska književnost u XVIII veku

СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У ХУП1 ВЕКУ 321

се заузме да у Петрограду изиђе ново издање историје. И прва свеска одиста се појавила у Петрограду [!795, штампана увђљ Типографји корпуса, Чужестраннихљ Единовђрцовђе, али излажење осталих свезака забранила је руска цензура. И тим издањем Рајић није био нимало задовољан. 1795 године пише он Стратимировићу: „Да би Бог дао да нигда света, а камо ли Русију видела није, онако ћорава и неочишчена«“.')

Главни извор Рајићу при састављању његове историје била је хроника Ђорђа Бранковића, којом се врло много служио, уносећи из ње не само велике изводе но и читаве стране. Из „каталога ауторов достовјерних«“ види се да је знао за дела, приличнога броја историка, али ипак му то није изгледало довољно, и он види како му је дело остало »недостаточно и непуно“. Њему су делимично били познати и наши средњевековни историјски споменици. [758, у Хилендару, имао је у рукама и преписао неколико старих српских рукописа. О томе своме истраживању старих рукописа сам он прича; „С великим трудом и опасностију живота, чрез турештину пројдох, изискиваја в тамошних стран манастиреј наших древностеј рукописи, јеже и случилосја мње неколико такових достати, из којих и екстракте учинити за будушчују моју историју“. Он зна за житија владалаца српских од архиепископа Данила, али му никако нису познати наши најважнији стари споменици, дела Стефана Прво-

1) Шовмл писма Добровскаго, Копитара и другилљ тогозата днљмаљ Славлнљ, Саткт-Шетербургљ, 1897, стр. 660. И Глигорије Трлајић радио је преко рускога посланика кнеза Галицина у Бечу да се Рајићева историја прештампа у Русији. „Се једино дјело јест, јеже аз при књазје мојем в ползу Рода нашего учинити могох«“. Писмо Јакову Чокрљану, По„дунавка, 1844, стр. 120.

СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У ХУПТ ВЕКУ “ 21