Srpska književnost u XVIII veku

822 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

јујгвенчанога, Св. Саве, Доментијана, Теодосија, Кон_ стантина Филозофа, Цамблака, Пајсија. Душанов законик, тако драгоцен споменик за нашу средњевековну историју, он је врло површно читао, итоу једном млађем препису у некој крмчији.)

Јован Рајић помиње и стране писце, Грке: Константина Порфирогенита, Јована Зонару, Кедрина, Кинама, Халкондила, Пахимера, Теофилакта Симоката и дубровчане Долчпа, Бандурија и Мавра, Орби-

„/нија, Француза Шарла Дифрена, Мађаре Бакшајија, Иштванфија, Русе Теофана Прокоповича и Ломоносова, и тако даље. Али његово знање тих страних историчара је непоуздано. Он говори као о двојици писаца : о Орбину и Мавру Орбинију, иако је то једна личност, и није на чисто на којем језику је писао тај писац, на латинском, талијанском или словенском. Он често наводи познатога Француског византиолога Шарла Дифрена, господара. ди Канжа, (Сћагјев ршгезпе, чеиг ди Сапсе), али га стално назива ДуФресном, и држи да је био далматински историчар.

Пишући своју историју, Рајић је имао да савлађује велике тешкоће. Непосредних података, није имао; туђа мишљења која је прибирао била су непотпуна, разнолика, често и противречна; он сам није имао поуздану основицу, сигурно знање и критичан метод, и налази се у немогућности да, пронађе праву историјску истину. С једне стране он је имао стране историчаре, нарочито грчке и латинске, који су, били непријатељски расположени према Оловенима и Србима и о њима рђаво писали; с друге стране, имао је свој главни извор, Ђорђа

1 Писма Добровскаго и Копитара. Санкт-Петербургђ, 1885, стр 585—936. Писмо Копитара Добровском. ·