Srpska književnost u XVIII veku

СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У ХУПТ ВЕКУ 3238

Бранковића, који је Србе само хвалио. И Рајић је остајао тако неизвестан, колебљив, у недоумици, и најзад остављао, — што је било најлакше, али не и најнаучније — „благоразумном читатељу«“, да се сам одлучи с киме ће се сложити.

Има доста ствари које он обилази. Када му се нешто чинило опасно за претресање, каква државна, тајна или дипломатска интрига, он преко ње прелази: „не наше јест дјело испитивати, ниже к тому полезно о подобних вешчеј љубопитствовати и в царскија сокровишча и тајни мјешатисја“. У спорним питањима историјске хронологије, он се извлачи на један особити начин. Између две спорне године, он узима средњи број, да помири оба гледишта!

Али поред свих тих непотпуности и некритичности, његова историја има заслуга. То је велико систематско дело у којем је обухваћена цела прошлост не само српскога народа но и суседних словенских народа. Према оскудним податцима онога времена и према свему стању српске историограФије, то је био смео, готово неизводљив посао, који би се и данас могао тешко извести. Рајић је први српском народу дао опширан и, у колико је тада било могуће, потпун преглед његове прошлости. Оно што се дотле врло мало знало по оскудним родословима и сувим летописима, по ретким преписима Бранковићеве хронике и површним књигама Василија Петровића и Павла Јулинца, овде се изнело у великом обиму и у прегледној целини.

Затим, била је сасвим добра идеја не представљати српску прошлост као једну апстракцију, одвојену од историје најближих словенских народа. Срби и Хрвати, и ако су имали две различите историје, представљају једну народну целину, коју

21А