Srpska književnost u XVIII veku

324 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

је тешко разлучавати ; Срби и Бугаре представљају словенски блок на Балкану, њихова, историја тече паралелно, и није могуће проучавати једну без друге. У том погледу Рајић је стајао над својим добом, и назирао какво треба да је научно проучавање српске прошлости.

Најзад, добра је ствар код Рајића што има „исторических идеја“, извесних модернијих схватања, историје, њенога метода и задатака. Свакако, има код њега још апсурдних и калуђерских средњевековних идеја. Он прича: како је Свети Сава васкрсао из мртвих Стевана Првовенчанога; он напада једнога грчкога историчара и брани краља Милутина тиме што се његово нераспаднуто тело још чува и поштује у Софији; број погинулих Срба ва време сеобе под патријархом Арсенијом ТУ даје према сну патријарховом, колико је Бог овоме у сну казао. Али, свакако, под утицајем руских писаца, он зна и за новија историјска схватања. И ако побожан п теолог, он не објашњава догађаје вољом Провиђења, „прстом божјим“, но као последице извесних сталних закона, одређених спољним и унутрашњим узроцима. Он има органско схватање људскога, друштва, и труди се колико му је могуће да својој историји да што научнији карактер.

Пишући своју историју, Рајић је на првоме месту био родољуб, који жали своје „запустјелоје отечество“, и искрено жели да му помогне. Он види колико је штете што је српски народ остао тако у тами општега заборава, што га нико не зна и не води о њему рачуна, што ни сам не познаје своју прошлост, које се одиста нема стидети, а. која му може стећи поштовање осталих образованих народа и дати снаге и подстрека за рад у