Srpska književnost u XVIII veku

= Е СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У ХУПГ ВЕКУ 325

будућности. Невоља, је била за Србе што су им победиоци писали историју, и гледали свим начинима да их понизе и увреде. Српску историју треба да пишу сами Срби, да побију неистине и злонамерна клеветања туђинских „ненавидника“, и да народу пруже лепу, утешну и охрабрујућу слику његове прошлости. И тај посао он прима на себе. Он хоће да из српске прошлости извуче лекције за садашњост, да, створи добре Србе, добре хришћане, добре људе. Његова историја, имала, је за задатак да буде „учитељица живота“ запуштеном српском народу.

Тако схвађена и написана, Рајићева историја, је имала врло велики утицај на српске духове. И ако у њој има доста старинскога и преживелога, и ако није ни мало оригинална и поуздана, и ако је више нестручњачки зборник и слаба критика историјске грађе, и ако је написана тешким, заплетеним и често неразумљивим руско-словенским језиком, њетова историја је постала код Срба главни извор историјског осећања, и знања на крају ХУШ и у целој првој половини Х1Х века. Политичари су код њега, тражили идеје и разлоге, а песници и драматичари мотиве и предмете. Сви старији историчари наши радили су по њему. Димитрије Давидовић и Др. Данило Медаковић у својим популарним историјама у многоме су се ослањали на њега. Колико је Рајићева историја ушла у српски живот и у српске духове најбоље се видело по узбуни коју је учинила неумитна Руварчева критика главних Рајићевих идеја и тврђења.

Његова историја имала је читалаца и у широким слојевима. 1828 године изишло је у Будиму друго издање целокупне историје. У изводима она

се још више популаризовала. 1801 изишла је у