Srpska književnost u XVIII veku

СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У ХУП ВЕКУ 29)

Игуману Теодору Милутиновићу, родом Ваљевцу, допадне се бистри дечко и његово читање и узме га за свога ђака. Још исте вечери, Доситеј се са новим заносом баци на читање житија и пролога. И прве дане у манастиру испуњују та опојна, читања: „С каквим усердијем и топлотом срца сам читао и све од речи до речи упамтио!... Житија читати, таке књиге велике! Нигде тога на свету нејма!<“ Те јесени, 1757 године, био је врхунац! његовог аскетског заноса. Он се био озбиљно ре шио да се посвети, и узалуд га је разборити игуман због тога исмевао, називао „дивљим свецем«, узалуд му се са свих страна говорило да се „још нико није у Опову близу Ирпга посветио“, ништа није њега могло одвратити од Фанатичке воље да постане калуђер, и то богоугодник и светитељ.

[7 Фебруара 1758, на дан манастирске славе, шеснаестогодишњи манастирски ђак примио је монашки чин и ново име Доситеј. Своје ново калуђерско име сам је пзабрао, сећајући се свеца Доситеја, који је као младић пз богате родитељске куће отишао у свету земљу, п тамо се постом и молитвама посветио. И, једном пострижен, Доситеј се свим силама трудио да достигне своје узоре из житија и пролога. „Како сам тај пост провео, вели он о пролећу 1758, мучно ће ко веровати.“ Он по три дана остаје ништа окусивши, докле га ноге не издаду и док страшни болови не захвате стомак. Он бежи од људи, селања се на таван, и дотле метанише, главом о под, док му се мозак не заврти и док свест не изгуби.

16 априла, заједно са својим игуманом, Доси- | теј отиде у Карловце, где га митрополит Павле Ненадовић рукоположи за ђакона. Том приликом,