Srpska književnost u XVIII veku

ви

Е Е ЈОВАН СКЕРЛИЋ

митрополит извештен о чудном .младоме монаху, који дан и ноћ чита и који се решио да се посвети, рекао је: „Но ви сви упамтите моју реч: како је њему одвећ мило много читати, он задуго у Опову места неће згрејати“. Када се умали дијакон<“ вратио у свој манастир, његова аскетска ревност још више се појачала. ;„Ако би за вером стајало, мене у то доба нико жив није могао надверовати; јер ја сам све што кажу пролози, житија и отачници слепо, без никаква двојеумија и равмишљенија, веровао. Мени би се у то време смртни грех видио, сврх чега либо најмање и расуждавати, а некамо ли сумњати. Био сам као најпростији и најревнивији Турчин, који све, што год пишу и кажу дервиши, верује... Читајући, шта су неки радили, који су се Христа ради будале чинили (нека свак ово забележи: Христа ради будала) долазио би у искушеније; а како би било, кад би се и ја будалом учинио, па да људи не внаду да сам ја светац, него да мисле да сам јуродив... Ја сам све то онда веровао, и ко би се најмање што против рећи усудио, био би пред мојим очима еретикос и хулитељ!!..<“ И побожност, постови и молитве хоповског „малог дијакона“ тако су се разгласили широм целе Фрушке Горе и Срема, да су и болесници долазили да им он чита молитве, а сам игуман Теодор Милутиновић почео је веровати у »дар чудотворенија«“ свога ђакона, али увек са бојазни да „неће та светиња за дуго трајати“,

И одиста, није дуго трајала. Пре свега стално подсмевање целога света утицало је на Доситеја, који је почео лагано да долази к себи. „Из почетка сам мислио да они све то из зависти раде: