Srpska književnost u XVIII veku

«

356 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

бији. Али то је била само неостварена лепа жеља.') Штампање вњига долази му и на сан, и он је готов да за љубав тога мења свој задовољни живот : „Втора чест моји „Собранија вешти“ ваља да се изда, да би знао у Камчатку поћи! = Ако се овде наскоро каква уредба не уведе, и ако се штампарија не намести — с Богом, моји бели дворови! Топи се, мој великолепни подруме са бурадима напуњеним вином! Ишчезнуће од очију моји покрај зидова насађене липе; прегорећу и шарену краву и шарено теле, што ми је војвода Молер поклонио. Свему ћу томе окренути леђа и гди му драго штампарији поћи...“

Али та намера вечитога путника и страснога „типомана“ није се остварила. 28 марта 1811 године он је умро у Београду, ожаљен онако како је својим радом и заслужио.)

2) Карактер

Код Доситеја Обрадовића је занимљив појав како се његова интимна природа, његов карактер, поклапа са идејама које је проповедао и са књигама

1) Мезимамљ, предговор Павла Соларића, стр. 4.

2») У једном писму из 1817, сликар Арса Теодоровић давао је Михаилу Витковићу податке о тестаменту Доситеја Обрадовића, онако како је чуо од лица која су тај тестаменат видела. Доситеј је своме синовцу Григорију Обрадовићу оставио 100 дуката, а 900 дуката је оставио да се у његову месту рођења Чакову подигне основна школа. и да се, по имену његове матере, коју је много волео, назове Крунина Школа. Изгледа да Григорије Обрадовић ту жељу свога стрица није испунио, п зато склонио тестаменат. Вукова Преписка, Београд, 1909. Ењ. П6 стр. 704. Његова библиотека припала је „Народному Бјелградскому Училишчу“, да то буде као почетак Народне Библиотеке. 1818 године „све његове књиге читателне« биле су код Вићентија Ракића. Доситеј је „својом руком на свакој књиги, где је бело, све пописао, свакојаким језиком....< Мезимацљ, предговор Павла Соларића, стр. 6510, 14: ;