Srpska književnost u XVIII veku

СРПСКА ЕЊИЖЕВНОСТ У ХУПГ ВЕКУ 957

које је писао. Као ретко у ком случају, између писца и дела постоји пуна сагласност.

Он је био тих, кротак, добродушан човек, са, јаким унутрашњим животом. Његов најмилији ученик Павле Соларић описује га као „ниског“ и „покрупног“, „кротке нарави«, који говори „нешто помуклом тихе беседе гласом;<') Причајући о себи у младости, он вели како је био „одвећ бојажљиве и „природно страшљив и стидљив“: уја сам од јестества из детињства био страшљиви по вишој чести другима покоран...“ Као дете које је рано остало без родитеља, као сироче у туђој кући, он се из рана стао повлачити у сама себе. И то повучено, страшљиво и стидљиво дете, живе маште, у толико је у себи живело живље и јаче, у колико се склањало од спољњега света. Са таквим склоностима, дете гута побожне књиге, пада у мистицизам, и бежи у манастир.

Али у колико му се дух више развијао, од када је дошао у додир са разумним нецрквеним ењигама и са стварним животом, у толико се његов унутрашњи живот и урођени идеализам стао окретати на другу страну, у толико је мистичка тмина у његовој души уступала пред светлошћу здравога разума и слободне мисли. Он ће и на даље остати сентименталан, нежан и сажаљив, пун „чувествителности и человекољубија“; он ће увек чувати на дну свога увек топлога срца нежан спомен на, своје родитеље, нарочито на матер и умрлу сестрицу; он ће увек волети децу, просте и чистосрдачне људе, „блажен сеоски живот“, животиње, цвеће. Али о друге стране, његов дух ће

1) Мезимацљ Т. Досттеа Обрадовича. Будим, 1818, стр. 21.

=>