Srpska književnost u XVIII veku

|

СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У ХУПТ ВЕКУ 359

међу људима и да им се допадне. Јован Суботић му је певао у једном „надпису“ 1858 године:

Цео ти је живот безлобно и сладко детињство...!

Он има ретку људску врлину да буде захвалан за учињена му доброчинства. Он прича како је. још од детињства, почео све људе који су му добро учинили сматрати уза сродне и пријатеље,“ а на све жене, које би га само љубавно погледале гледао је као на „сестре и сроднице.«“ Он се разнежава, када говори о својим добротворима и учитељима: владика Ђорђе Поповић је „правдољубив п чистосердачан архијереј“, Теодор Милутиновић је „благонараван и пречасни игуман“, Јеротеј Дендрин је увелики и чудни учитељ“. Живот и искуство научили су га да не буде строг према људима, да »ниско и смирено“ о себи мисли, и да друге људе трпи и сноси. Тако љубазан и сладак, са једном тако Филозофском благошћу према људима, он ће проћи толики свет, провести готово седамдесет година, живети у једном бурном добу, а не ће срести рђавих људи и великих непријатеља. Он се исповеда: „По вишој чести савршен узрок сам имао с људима с којима сам живио, задовољан бити“, приписујући то окромно „њиовој доброти“, док је узрок био његова лична доброта, његово јако развијено социјално осећање и човекољубивост. Један такав човек био је предодређен за оптимистичку,алтруистичку и Филантропску моралну филозофију ХУШ века, која је веровала у урођену доброту људску, осетљивост и нежност сматрала, као прву врлину, поставила за правило да је циљ

0) Дбла Јована (Оубботића. Књига 1. Пћене лирске. Карловци 1858, стр. 369.