Srpska književnost u XVIII veku

У Ро ом

360 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

човека што већа срећа што већега броја људи. Доситеј Обрадовић је типски човек ХУШ века, по обрасцу савојскога викара Жан-Жака Русоа и Лесингова Натана Мудрог.

Друга главна црта Доситеје јесте његова ве~—лика и неуморна „љубознателност“, ретка отво__реност и духовна радозналост, жеља да што више и што боље научи, високо развијена »„словесна, равумна и свободна љубав ко истини“. Доситеј је аутодидакт, као Франклин, са којим има пуно заједничких моралних црта. У својој аутобиографији прича како га је силна „жеља н ученију“ извукла из вароши у манастир, из манастира у бели свет, како га је вукла из Хрватске у Далмацију, из Далмације у Грчку, у Беч, у Немачку, у Париз, у Лондон. „Какво је твоје љубопитство, вели му његов саговорник Зилотије, знам да како добру прилику намериш, поћи ћеш у Америку“. Он је увек у глави носио оно што је као ђакон у Хопову сневао: »од тада ни у јави ни у сну ништа ми већ није било на уму и на срцу, развје велике библиотеке, академије, школе, учитељи где различне науке предају, и трудољубиви, пчелам подобни, мед мудрости собирајушти ученици«“. Оно што се рекло за Волтера могло би се потпуно и за њега рећи: „радозналост је била његова муза“. Као врло стар човек, са репутацијом најученијега живога Србина, „србскога Сократа“, он је ставио себи за девизу: »„старим учећи се“, и на двадесет дана пред саму омрт писао је: удневи се и године покраћују, тело изнеможе, а душа би јоште нешто хотела“.

Али Доситеј није човек од апстракције, п свој живот није провео у сувом интелектуализму. Он је много путовао, много света видео, много иску-