Srpska književnost u XVIII veku

384 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

Много више од Француских утицали су на Досптеја енглески писци. Као и сви просветитељи ХУШ века на континенту, и он је англоман, пи у „Енглеској види класичну земљу слободне мисли и уставне слободе. Сан његова живота био је отићи у »задуго жељену Инглитеру“; Лондон је за њега »краснејши и славњејши на свету град“, а Енглези, „премудри Инглези“, „најпросвештенији у Европи народ“. „Познато је, вели он, да. Инглези од свију народа европејски најслободније мисле, но на велику славу и дику и благополучије человјеческаго рода и најразумније“. И као свој књижевни програм ставља: „с помоћу премудри божествени инглески књига сами десетак врста што полезно и разумно после себе оставити“. Он зна |и за Бекона, Попа, Сита, лорда Честерфилда, ДиФоа-и г његова. ·Робинсона, Ричардсона, чију Памелу жели да види на српски преведену. Али он нарочито цени и воли озбиљног и благог Адисона, и стоји под утицајем његова Зрестафот-а, из којега је често преводио и врло много копирао.

Развијан под тако многим и различитим утидајими, Доситеј Обрадовић није оригиналан писац. Он нема ни дубљих ни својих идеја, сав његов рад је чисто практичан и нимало теоретичан ; у њему не треба тражити некаква самостална мислиоца и творца системе, но једног практичног просветног п књижевног радника, чији је сав значај што је опште примљене идеје сувременог рационализма, пренобвио у српски народ и примењивао на његов живот. У осталом, сва просветитељска, Филозофија ХУШ века нема велики теоријски вначај и вредност, она није тражила нове законе и метафизичне узроке, но је разрађивала разумне и