Srpska književnost u XVIII veku

СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У ХУПЛ ВЕКУ 387

њега. постаје као друга вера: „Чудна је ствар, Серафиме мој, свободно мислити и сврх свака вешчи расуждавати и говорити! И кад душа наша ову богодану и себи природну свободну позна и окуси, никако се и нипошто поработити не може. Телој се да принудити, усилити и у жељеза сапети, ај свободни дух нипошто“. Он јасно види колико зла. долази од заблуда и празноверица, од незнања и скривања истине, и сматра да је сав проблем унети истину и у душу појединца и у душу народа, цео живот удесити „по правилам“ здравога разума, и целога, свога живота он ће својој „предрагој нацији« давати паметне „савете здравога разума“.

Истина је прва морална дужност једног „разумног и правдољубивог чловека“, и она се никада, ничему не сме жртвовати: „Ништа ми на свету није милије и љубазније од мојега рода: но колико га више љубим, толико сам му више дужан правду и истину представљати и говорити. Рад сам срцем и душом, после Бога који ме је саздао, мојему милом роду угодити, обаче не лажући и истину светлу као сунце под ноге бацајући, претворно и лицемерно за атар пишући.“ Нашто човеку разум и словесност, ако не да својом памећу мисли, својом главом расуђују, и не да остане у заблудама и лажама, укао бесловеснаја животнаја“% Слобода човекова зависи од тога како употребљава, своју „богодану свободу ума<“: „Зато, о словесни чловече, мисли, суди, расуждавај и познај. Сав свет да ти рече да си слеп, ти, имајући очи и чисто видећи, не веруј свему свету. Сав свет да ти рекне да два и два не чине четири, немој му веровати ; то је против искуства“,

Један од главних задатака, најпречи који је Доситеј себи поставио, јесте научити Орбе да смеју

25%