Srpska književnost u XVIII veku

–

390 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

и вредовити; како можемо друг другу угодити, тихо, мирно и љубезно између себе живовати и дне житија нашега колико је могућно облекчати и усладити«“. Сва његова етика почива на оном снажном оптимизму филозофије ХУШ века, која проповеда да бол и несрећа у свету долазе од заблуда и нерационалнога живота, и да наука и просвета доносе мир, задовољство и срећу људима.

Са таквим утилитарним и практичким схватањем науке и филозофије, подређујући све моралном васпитању и тежњи ка моралном савршенству, „Доситејев рад је неизбежно морао уз ети васпитни, (педагошки карактер. Пре свега, он је цео свој живот, од како је изишао из манастира, провео као васпитач, као школски учитељ у Далмацији, као домаћи учитељ у Румунији, у Угарској, у Бечу у Трсту, као просветни организатор, „попечитељ просвешченија“, у новоослобођеној Србији. Његов књижевни рад има педагошки смер: прве његове књиге буквице, Алфавите, Христоила су школске књиге; своју аутобиографију пише да поучи друге, да својим примером покаже чега се треба клонити у животу, да родитеље поучи како своју децу треба да васпитају; Басне су упућене „српској јуности“, да се упуте у разуман и моралан живот. Сам у животу без породице, без деце, а нежне душе, он је заволео целу „предрагу јуност“ и „умилу дечицу србску“. Он је педагог са страшћу, до сржи костију, Чак можда и више но што би требало. Заједно са,

ј целим својим добом, он верује да се човек рађа

(добар, и да га само рђаво васпитање изопачава. Са претераним, апсолутним уверењем у непосредну спасоносност и неограничену свемоћ научне културе и рационалнога васпитања, он цео политички,