Srpska književnost u XVIII veku

СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У ХУПГ ВЕКУ 391

социјални и морални проблем своди на педагошки || проблем.

„Воспитаније-младести «“, пише он у својој аутобиографији, јесте „ствар најнужнија и најполезнија чловеку на свету“, и од њега зависи „сва срећа илити несрећа, колико телесна толико и душевна“. Човечанство треба лечити разумним васпитањем нових поколења. Децу још из малена треба учити „чловекољубију и к добрим наравомо“, чувати њи-' хов здрав природни дух од празноверица и заблуда, и упутити их да воле истину, правду, и све што је добро и лепо. Сва будућност неукога и заосталога) српскога народа лежи у васпитању. Срби, пише Доситеј 1784 впископу Шјакабенти, имају све могуће природне врлине, њихов карактер уни мало не различествује“ од енглескога и саксонског, али једна ствар им недостаје, а то је „увоспитаније“, без којега остају мртви сви природни дарови, и без кога једном народу нема не само напретка но и живота.

Када говори о васпитању, Доситеј не мисли само на образовање мушке деце. Он исто тако. тражи и васпитање женске деце, и у томе погледу“ он стоји знатно над својим добом. У његово доба, када је и мушких школа било тако мало, нико није ни помишљао на васпитања женске деце. У нашем народу су владали патријархални појмови, а исто тако и турска схватања, да је жена ствд= рење ниже од човека, способна само за рађање деце и грубе телесне послове. До 1730 жене код Срба нису имале право ни у цркву да иду. Доситеј устаје и ту против апсурдних застарелих обичаја и тражи да се и жена, подигне до словеснога, и разумнога живота. Са гледишта, интереса „обш-