Srpska književnost u XVIII veku

392. ЈОВАН СКЕРЛИЋ

чега всенародњега просвешченија«“, усвајајући идеје „мудрога Фенелона“, он енергично тврди: „Нек се не узда један народ довека к просвешченију доћи, у којему жене у простоти и варварству остају“. Као доказ да се жена може развити. он се позива на Аспазију, коју је и сам Сократ поштовао, на енглеску краљицу Јелисавету, која је четрдесет и пет година мудро и срећно владала, на Катарину П, која је „мати живушчих на земљи“. Он хоће да женска деца уче и историју, и географију, и логику, да могу разумно судитии правилно пресуђивати, каои моралну филозофију, да науче своје дужности као кћери, супруге и матере. У Баснама, он се обраћа српским женама: „Женски полу! Предраге кћери! Сладке сестрице! Миле љубезнице! Пречестне и свете родитељнице человјеческога рода! Ви међу христијани нисте у затвору као худе робиње, свободне сте, повелителнице сте; употребите само на добру вашу свободу и вашу кротку и сладку власт ! Све о вама зависи; ако ви будете поштене, вредне, ' благонаравне и просвештене, и ваша ће деца бити, | ако им само ви будете богиње мудрости, како сте Јим и рожденија. И тако цели народ ће се чрез вас просветити и прославити, и тада биће ваша чест и слава и поклоненије во вјеки вјеков, амин“. (Басна 108). ')

) У исто доба када када и Доситеј Обрадовић п други један српски писац подиже сво: глас за женско образовања. У предтовору свога превода Поучителнт Мазазинљ за дбицу кљ просвђиценто разума и псправљлднио сврдца отђ Госпожи Мари ле Шренсф де Бомонто. (Беч, 1787), Аврам Мразовић хвали списатељку коју проводи што је написала ову књигу, „видећи, колико сав не мало свет о воспитаниј мужесваго пола стараније носи и како различне к обученију того способе истражује и измишљава, а напротив за наставленије женски лица, која истим начином, какогод и мушки разними от Бога душевними силами одарена, и на верховни ко нац онај опредељена јесу“.