Srpska književnost u XVIII veku

396 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

да је слобода савести највећа светиња човекова, и као Србин, члан једног непризнатог п потлаченог народа, који је цео један век био изложен суровим верским гоњењима. Његова идеја је да обреди и обичаји, догме п Форме без евангелске љубави само су празноверице, које са правом религијом, религијом савести, немају ничега заједничког. „Сад се међу просвештеним људма не пита ко је источне ко ли је западне цркве, но ко је добродетељан, поштен и вредан човек“. Дужност је цркве да у љубави сједињује људе, а не да завађа п у дивљу мржњу баца. „Не раздељујте се и не мрзите се, између себе на цркву грчку и латинску; церков је Христова, а нити је грчка ни латинска, него само гордост и инат и злоба увеле су ова имена разделиле и омразила толике поштене и блага срца људе“. Верске мржње међу људима, синовима једног истог небесног оца, распирују они ва које је вера постала занат и који од ње вуку материјалне користи: маги, брамини, бонзе, јерофанти, ламе, хоџе, фратри, попови и калуђери.

У своме писму Љубезни Харалампије, Доситеј се високо ставља над целим својим добом и прокламује истине које данас могу изгледати просте и обичне, али које су у оно време биле сасвим нове и смеле, и које су за собом повлачиле мржње и опасности: „Моја ће књига бити за свакога који разумева наш језик, и ко с чистим и правим срцем жели ум свој просветити и нрави поболшати. Нећу јни мало гледати ко је кога закона и вере, нити се |то гледа у данашњем веку просвештеном“. Све су вере добре, и по свакој вери сви би људи могли бити добри, али ствари у свету иду рђаво зато што је место чисте и праве вере завладало »„не-