Srpska književnost u XVIII veku

СРПСКА ЕЊИЖЕВНОСТ У ХУПТ ВЕКУ 397

разумије, слепота ума, покварено пакосно и зло срце, и преко мере љубав к самом себи“. Први међу свима српским писцима православне вере, први у оној локалној и конфесионалној кљижевности угарских Срба у ХУШ веку, он својим духом обухвата цео народ српски, без обзира на покрајине, без обзира на вероисповест, „колико грчке цркве, толико и латинске следоватеље, не искључавајући ни саме Турке, Бошњаке и Ерцеговце, будући да закон и вера може се–нроме-) нити, а род _и—језик никада“. Он први и јасно види да се сва будућност српскога народа, подељена у три разне и завађене вере, налази у примени идеје верске сношљивости, у истицању наредневти “над вером. „Сербија, Босна и Ерцеговина избавиће се с временом од Турака и ослободити; али ако народ у овим земљама не почне отресати од себе сујеверије и богомрску вражду и мрзост за закон, они ће сами себи бити Турци и мучитељи“. Верска сношљивост је прва погодба за цео један низ рефорама на црквеноме пољу. Каои његови учитељи Јеротеј Дендрин у Смирни, као либерални протестанти у Немачкој, као Петар Велики у Русији и Јосиф П у Аустрији, Доситеј Обрадовић тражи да се црква из основа свога реформише, да се саобрази духу времена и законима, здравога разума, да се из ње избаце празноверице, фетишизам, Фарисејство, ритуализам, „стари плесниви и зарђати обичаји“, и да се остане на чистој евангелској науци. Он хоће да се одвоји „чисто евангелско учење“ од „човечески свакојаки аоредања и придодања“, управоверје-од сујеверја“ језгра од љуске. „Не варају ме већ којекакве шарене позлате и спољашње блистање, познајем шта