Srpska književnost u XVIII veku

СРПСКА ЕЊИЖЕВНОСТ У ХУМ ВЕКУ 399

рђати А чинити, на ма да вичу: „Пропапосмо! пропаде православије !< и да дижу руке на, архијереје своје.“

7" свију не реварама, Доситеј највише ЈЕ тока П у велико извео у католичкој а а, у маломе и безуспешно покушао у православној цркви. Пре свега, Доситеј има и сам личних разлога да устаје противу калуђерства. У манастиру Хопову, и сам калуђер, он је из близа видео како је пуст, празан и дубоко некористан калуђерски позив; у Далмацији, у Светој Гори, Грчкој и Малој Азији он је имао прилике да види калуђерство и других земаља, и да разуме колико је тај реду друштву излишан. И оно што је сам искусио хоће другима да каже да се они користе: „ко се год) опари, а не каже друштву да чорба жеже, није! добар за друштво.“ И иначе мирни и питоми Доситеј никада се није тако жестио но када је љутито доказивао »бесполезност манастира у опшчеству.“ ивотђ и принмоченља више су ради тога написана, а мање да се прича живот једнога човека. У уста темишварскога владике и хопов“ ског игумана Доситеј ставља своје антиманастирске и антикалуђерске идеје, п на свакој страни књиге доказује колико има антисоцијалног, преживелога, Фарисејског, паразитског и бесмисленога, у установи калуђерства. Доситеј мисли оно што говори темишварски владика: „Тако ми Христа спаситеља, срамота целог српског рода! Људи адрави, читави, ни слепи, ни роми, ни сакати, имајући прекрасне грунтове с којима би многе Фамилије изобилно могле живити, данак цару плаћајући, дечицу своју ранећи и убогим помажући...