Srpska književnost u XVIII veku

402 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

најважнијем по Србе у целом ХУШ веку, о унутрашњим размирицама у српској цркви и народној аутономији, нигде ни речи ни у његовим списима, ни у његовој приватној преписци.

Једна општа политичка мисао која се видиу у његовим вњигама, то је велико поштовање просвећенога, деспотизма ХУШ века, владара као што су били Џетар Велики и Катарина П у Русији, Фридрих П у Пруској, Густав Ш у Шведској, а нарочито Јосиф П у Аустрији. Све до Револуције међу европским владарима било је људи који су прихватали рационалистичку ФИилОзЗОФИЈУ и делимично изводили реформе у духу нових идеја. Филозофи, уверени у свемоћ здравога разума, држали су да је много лакши пут за победу њихових идеја, имати једнога просвећенога човека на престолу но хиљаде непросвећених у народу; убеђени да се њихова идеологија може оствариватп законима и наредбама, сву наду полагали су у своје крунисане присталице, који су својом влашћу и ауторитетом наметали нове истине. Владари, поред личнога задовољства да кокетују са напредним духовима, имали су у Филозофима корисне помагаче и сараднике у својој борби против Феодалних тежња, племства и политичке моћи цркве, а за усредсређивање државне власти у својим рукама. И све док у Револуцији рационализам није узео одсудно републикански и демократски вид, просвећени деспоти су били са филозофима, држали их на својим дворовима, и помагали морално и матаријалпо, као што су Филозофи њих славили и величали.

Као и остали просветитељски ФилосоФи, и Доситеј Обрадовић је веровао и славио просвећене деспоте. Напредак, у његовим очима, силази озго.