Srpska književnost u XVIII veku

406 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

века, за њега „почетак и ствар свију дејствителни добродетељи састоји се у свеопштем человекољубију“, и цео његов национализам има нечега широко човечанског и благородно хуманитарног. За њега националан понос не значи национална надутост, љубав према своме народу не садржи дивљу мржњу на туђина, и његово родољубље је само један природан и нужан облик љубави према свој људској заједници, према човечанству. Он је путовао, он је читао књиге на страним језицима, видео шта у другом свету има доброга и паметнога, и он неће проповедати неинтелигентну мржњу на туђина и на „трули запад“, неће развијати наивне Фикције о „српској култури“, као романтичари после њега, но ће тражити да српски народ усвоји створену културу просвећених западних народа.

У његовом национализму, као п у целом његовом духу, има нечега здраво космополитског и културно европског. Он не мари за национална, хвалисања и разметања. „Не ваља ласно веровати што један човек или народ о себи говори...“. А на другом месту: „Докле ћемо туђе погрешке осуждавати, а наше сакривати и оправдавати“ Нико се неће ва век века исправити и побољшати друге „укоравајући.“ У добру човечанства он видим добро |свога. народа: „Што је за све народе боље него само за један народ, то је роду човеческому у опште и полезније и правије“. Као што устаје на оне који у име вере завађују људе, тако жигоше и оне који у име начела народности завађају народе, и отворено проповеда вечити мир на земљи: „Напоље дакле између сви поштени и паметни народа лукаве лисице, које за човеческа сујеверна. измишљенија несјединеније, вражду и мрзост про-