Srpska književnost u XVIII veku

СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У ХУПТ ВЕКУ 407

поведају и оружавају брата на брата свога и поштене комшије једног на другога. Једини Боже, соједини у име твоје све царе и краље, и ако који од њих усхоте неправедним бити, да му други не даду. Соједини све људе у љубави, правди и добродетељи«“. Али са том резервом јелног културног човека и доброга, Европљанина, „коме је сва земља отечество и сви народи, колико питоми и благонравнији, толико сроднији и милији«“, Доситеј Обрадовић силно воли свој народ и има неограничену веру у његову способност и будућност. Он се увек обраћао своме народу, као у предговору Живота и притљученља, ус горућим и пуним љубави срцем«.

Као што је Русо веровао да је човек од природе добар, тако и Доситеј тврди да је прост српски народ од природе честит, даровит, способан за сваки културни напредак. Код „славне славеносрбске нације“ он налази све урођене „прародидељске добродетељи“: поштење, великодушност, храброст, гостољубље, душевност, и тврди да на свету „нејма милостивијега рода над србским“ И када наука и просвета дођу међу Србе, »„изабраније нације“ над њима одиста неће бити.

Он има високо развијено осећање националне солидарности, на једном сасвим модерном, социјалном и рационалном основу. Сваки је човек члан народне заједнице, и зато што ужива користи од ње, дужан је за њено добро да ради. „Свак кад добро расуди, може познати колико је благодјејанија од свога отечества примио, родитеље и рожденије, васпитаније и науку; под покровом закона, и прављенија спокојство и мирни живот, све сродне своје и најпрељубезније, оца и матер, браћу и се-