Srpska književnost u XVIII veku

408 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

стре, жену и децу, сроднике и пријатеље, исто богопознанство, просвешченије разума, и све што год му је пресвето и пречестно, предраго и прељубазно, све је то отечеству дужан; зато му је благодаран, веран и покоран до смрти; љуби своје отечество како год себе; можемо рећи и више, јер је готов зато у свако доба крв пролити и живот положити“. И када год говори о отаџбини, Доситеј нема пред очима апстракцију, но живе људе, народ, пук, оне који чине основ и снагу нације. Признавајући спрему и дар Глигорију Трлајићу, он му замера што не пише народним језиком да га и прости људи, сељаци, разумеју, „за које смо ми дужни старати се и трудити се, зашто је у сваком народу сељана највише и преконајвише“.

И код Доситеја нису само то лепе речи. Цео његов живот је у пуној сагласности са његовим

разумним и широким национализмом. Он је дао-

"рационалан основ српском национализму, одузео му |локалан и конфесионалан карактер, проширио га; на сву нацију, без обзира на покрајине и на вере, и први од Срба прокламовао духовно јединство вером и границама подељенога српскога племена.

9) Језик

Док је српска књижевност имала верски и обредни карактер, док су писци изилазили из духовних редова, дотле је црквени, руско-словенски језик остајао као неоспорни књижевни језик. Али чим је грађански елеменат ојачао, чим се световни дух почео ширити, први српски нисац који није |био свештено лице, Захарија Орфелин, 1768 тражи ја 40 и народни језик употребљује у вњижевно-

| 1

|