Srpska književnost u XVIII veku

|

410 ЈОВАН СКЕРЛИЋ“

Бако исто с овим проговорим, којега нипошто не могу памтити кад сам и како научио, и зато рекао би да се са мном и родио, или да сам га из прсију матере моје исисао; како ти с њиме што проговорим, ето ти ме у сред моје куће, у мојем правом елементу, гди са својим сопственим воздухом дишем«.

У првом своме штампаном делу, „Кивоту и приклоченљама, он излази са врло одређеном и Формулованом идејом: »„Учени људи ваља да на простом језику пишу, и тако мало по мало обикнуће се сав народ мислити и расуђивати сврх сваке ствари“. Објављујући Совђте здраваго разума, он вели да ће бити писани „на нашем простом србском језику“ и штампани „гражданским сло-

„вима“, тако да их могу разумети „сви србски си-

нови-п кћери, од Црне Горе до Смедерева п Баната«“. И он даје разлоге зашто уноси народни језик у књижевност. Сви „народи просвјешчене целе Европе“ у данашње доба труде се „свој дијалекат у совршенство довести“. То је »дело веома полезно, будући да кад учени људи мисли своје на обшчему целога народа језику пишу, онда просвешченије разума и цвет ученија не остаје само при онима који разумевају стари књижевни језик, но простире се и достиже до сељана, преподавајући се најпростијему народу и чобаном, само ако знаду читати. А колико је ласно на свом језику научити читати! Коме ли неће се милити мало труда преузети за научити читати, читајући што паметно и разумно, и врло ласно разумевајући оно што чита“. На примедбу која би му се могла ставити да ће на тај начин стари језик занемарити, Доситеј одговара: »која је нами корист од