Srpska književnost u XVIII veku

СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У ХУП| ВЕКУ 411

једнога језика, којега у целом народу од десет хиљада, једва један како ваља разуме, и који је туђ матери мојој и сестрама7“ Учити тај мртави туђ језик значи губити драгоцено време. И нашто Срби да уче туђ језик када имају свој, који већ сваки зна, и на коме умогу разум свој просветити, срце поболшати и нраве украсити«% Нашто језик ако не за то да буде оруђе напретка и усавршавања 7 »„Језин има своју цену од ползе жеју! узрокује“. Напусте ли Срби мртви црквени, и усвоје живи народни језик, они у тој реформи неће бити усамљени. Французи и Талијани нису се бојали да ће латински језик пропасти, ако почну писати својим народним језицима. И „Москаљи« своје најбоље књиге штампају својим народним језиком и грађанским словима. Зашто Србину томе погледу да заостану за другим, великим и просвећеним народима 2 „Само простота и глупост задовољава се свагда при старинским остати“. Још једном, Доситеј се вратио на исто питање, у нарочитом чланку Јест ли полезно у простом дијалекту на штамшу издавати. После дугогодишњега књижевнога искуства, он остаје при својој првашњој идеји. Он види да су те његове књиге читане, да су имале успеха, види да су Емануило Јанковић, Јован Мушкатировић и други пошли за његовим примером, и пита се, када су ствари тако јасне, и када је искуство тако срећно потврдило теорију: „како би могао ко утверждавати да један многочислен народ не ваља његовим природним дијалектом обучавати и просвештавати 7“ И Обрадовић се није задовољавао да сам тако ради, но је и друге вукао на пут којим је смело пошао. У предговору свога превода дела Поучи-