Srpska književnost u XVIII veku

412 ЈОВАН СЕЕРЛИЋ

телнош магазинг за дЂицу (Беч, 1787), Аврам Мразовић вели: унисам пошчадио труда мојега на чисто сербски језик превести, и иждивенијем мојим на свет издати, сљедујући Благоразумному мужу оному Доситеју Обрадовичу, који, како что сам нека на ползу отечества својега сочиненија издао јест, тако и друге муежски ободрава, да би на. простом језику дела и сочиненија своја на ползу рода својего писали и издавали...“

У тој својој идеји да „обштенародни језик и говорење«“ треба да постане књижевни језик, Доситеј полази са друге, рационалније тачке гледишта но Вук Караџић и наши романтичари у првој половини ХТХ века. Доситеј остаје увек рационалист, просветитељ и практичар ХУШ века, и он је за. народни језик због уползе“ коју овај доноси, зато што је најлакше, најбрже и најпоузданије оруђе напретка народа у најширим слојевима. Романтичари народном језику придају неке унутрашње метафизичке особине, сматрају га за израз „народне душе“, за цвет народнога духа, за идеално обележје народне- особености. Али, полазећи са разних тачака гледишта, обе стране долазе до једнога резултата, и оно што је рационалист Доситеј Обрадовић започео, романтичар Вук Караџић је срећно довршио.

У погледу чистоте језика којим је писао, Доситеј није беспрекоран, и код њега није „чист стилус нације наше“, као што му је писао генерал „Зорић. Пре свега, Доситеј се родио у једном крају | где је српско становништво јако измешано са туа и где је језик неизбежно морао изгубити од своје првобитне чистоте. Затим, Доситеј је по| ловину свога живота провео у туђини, где је могао