Srpska književnost u XVIII veku

411 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

ђак практичног, утилитарног, тенденциозног, безличног “и -објективнога рационализма ХУШ века, ДОБ је романтизам Х1Х века стварао једну идеалну, субјективну и еготичну књижевност, у којој је писац сам себи био циљ, а уметност била ради уметности. И Доситеј ни једну своју књигу није написао са књижевним амбицијама, да обележи своју унутрашњу личност, да својој мисли и осећању да уметнички израз и облик. Он није тражио стилске ефекте него Филозофске аргументе, он се не обраћа. машти него разуму. Оно што је написао за своју прву књигу важи и за све остале: „нити ћу бити) ја, но полза ближњега мога, прва п главна намера, ове књиге«.

Чак и да Доситеј није био у томе општем утилитарном схватању књижевности, како се имало у ХУШ веку, но да је чак и хтео да у писању буде уметник, да унесе и књижевних амбиција, он би то могао тешко остварити. Никако не треба губити из вида да је он почео писати када српска књижевност тако рећи није ни постојала, када није било никакве књижевне традиције, никаквога књижевнога узора, и када је све требало из самога основа стварати. Један писац, па ма колико имао особености, снаге и талента, зависи од својих претходника, од остваренога књижевнога капитала, нарочито од језика који само поколења и дуга књижевна употреба стварају. Чисту, праву књижевност пре Доситеја нико није неговао, српски језик, ван ењижевне употребе, био је потпуно несавршен, и у таквим приликама, и са таквим средствима, тешко је, ако не и немогуће било стварати дела чисте уметничке вредности. ·

Затим, не треба заборавити да Доситеј није