Srpska književnost u XVIII veku

СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У ХУПГ ВЕКУ 415

ни имао редовнога образовања и нарочите књижевне културе, да је читао на дохват, што му је до руку падало, увек у намери да изоштри свој ум и да попуни своја знања, а ни за тренутак да развија свој књижевни укус и стил. Начин на који је радио и писао није никако могао допринети књижевном савршенству његових дела. Он је и сам то осећао и извињавао се што никада није имао довољно времена да, као стари Јелини и Латини, дуго задржи свој рукопис, брижљиво прегледа и поправи, но мора да се жури и непрегледано даје у штампу. „Ми сад кад што за штампу, или с други језика преводимо, тако то на штампу издајемо, и за то ствар на много места мора. средостачна бити“. Он зна да се писању мора „на, сваку реч и на свака наша саставленија и мјестоположенија, речи позор дати“, али он није зато имао времена и „скудост«“ га је терала на брз рад. „Рад сам био да ми је књига повелика, и нисам се смео за дуго задржавати, бојећи се да ми новаца не нестане, без који ништа не може бити...“ Отуда у његовом стилу доста недостатака. Он је често старински китњаст, претерано „чувствителан«“ и панериричан, са сувише уеклљика иапострофа,. Он има склоности да амплифиг кује, и губи се у равзвијањима која немају много везе са оним што хоће да каже. Његове периодичне реченице су каткад нечитко дуге и не увек разумљиве. Граматика и интерпункција су му неси: гурне. У последњим годинама он је пуштао на вољу своме перу и својој склоности за ћаскањима, и има код њега места која немају много смисла.

Доситеј је готово све писао у прози, нешто "мало у стиху. Његови стихови су слаби, као готово ови српски стихови у ХУШ веку. Он очевидно