Srpska književnost u XVIII veku

СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У ХУП| ВЕКУ 417 "

ведрини и трезвености својих идеја, а нарочито по свом јасноме и природноме стилу, Доситеј Обрадовић ушао је у народ више но и један од писаца његова доба, и за дуго време он је остао омиљен писац средње класе.

Друга добра особина његова писања, то је извесан добродушан и срдачан тон са којим се обраћао својим читаоцима. Јован Суботић је тачно кавао у свом „надпису“ Доситију :

Цео ти је живот безлобно и сладко детињство.

Стог, ти милина реко 6' нага у слогу лежи. !) Ако се на икога може применити позната БиФонова реч да је стил човек, то се одиста може применити на Доситеја Обрадовића. Онакав какав је у животу, „натуралан«“ у старинском смислу речи, добар, кротак, човекољубив, такав је и у своме писању. Он се обраћа читаоцу са извесном братском или очинском нежношћу, у своје писање уноси толико „сладеести“, коју је још Атанасије Стојковић код њега хвалио, има сву ону »речитост срца“ коју су неговали писци са краја ХУШ века, и можда више осваја својом неодољивом добротом него солидношћу своје аргументације.

Његово писање врло често подсећа на интимне разговоре које између себе воде стари и добри пријатељи. Има у његовом писању извесне живости, која се ретко налази код наших старијих писаца. У најбољим делима, својим, у аутобиографији и у _Баснама, он је у сталном додиру са својим читаоцем, 'он му прича живо и живописно, са лепом мешавином кориснога и пријатнога, и под његовим пе-

у) Дђла Јована Оубботића. Књига 1. Пћене лирске, Карловци, 1858, стр, 869,

СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У ХУПГ ВЕКУ 27