Srpska književnost u XVIII veku

418 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

ром најсувље—ствари добивају покрета и живота. Он је позитиван дух, он не воли апстракције и опште разговоре, он никада не губи из вида људе којима пише п прилике у којима се налази, и своје писање пуни чињеницама стварнога живота, примерима свога богатога искуства, анегдотама које забављају, изрекама које остају. Тиме, као и основним добродушним и интимним тоном, он помиње на Љубомира П. Ненадовића, којем је у многоме служио за узор. |

11) Општи поглед на његов рад и његово место у српској вњижевности.

Доситеј Обрадовић је новатор и иницијатор какви се ретко виђају, један од оних људи који стварају епоху и остају као путовође целога једнога народа. Нови духовни и књижевни живот у српскоме народу несумњиво од њега потиче.

Место дотадашњег „мртворођенога детета старе сколастичко-богословске књижевности“, он почиње једну живу, световну, стварну књижевност, са солидним основом, способну за живот и усаврша-

'"вање. Књижевност до њега била је у рукама само црквенога реда, намењена обредним циљевима и

задахнута искључиво теолошким духом, без везе са животом, без додира са стварношћу и искуством. Доситеј прекида са том средњевековном традицијом, и оснива модерну и световну књижевност, која се обраћа грађанству и народу, која је у вези са стварним животом, или боље рећи која је израз народнога живота. И сву ту нову, праву књижев-

гност која је остала и која се развила у ово што да-

нас српски народ има, почео је радити на народном и живом језику, одбацивши мртви, туђински и