Srpska književnost u XVIII veku

434 Е ЈОВАН СКЕРЛИЋ

Новом Саду, у кући Давида Рацковића, џелебпџије

и сенатора новосадског, којега је он раније у своме спеву назвао „столпом новосадским.““)

Прва његова књига јесте Краткое сочиненле о приватнихљ и публичнихђ дђлахо, које је прво изишло у Бечу 1785, о трошку Глигорија Анђелића, карловачког учитеља, а други пут такође у Бечу, 17928, у издању Дамјана Каулиција, новосадског књижара и књиговесца. Атанасије Стојковић намеравао је да приреди треће, поправљено и допуњено издање ове књиге, али, како сам вели, у предговору свог Србскоге Секретара, који је 1802 изишао у Будиму, одустао је од тога, што је Везилић своје дело написао словенски, а не славено-српски. То је нека врста секретара, овеће дело писано упоредно на српском и немачком језику. Тусу обрасци како треба писати јавне исправе и акта, уговоре, признанице, облигације, реверсе, рачуне, уверења, тестаменте, пуномоћства, сведочанства, писма владаоцу, чиновницима и свима лицима племићског, духовног и грађанског реда. Уз ово дело практичне намене иду и неколико књижевних састава. На првоме месту је Прибавленће нђкоторих- моралнљмхо повђстеш, 11 краћих причица, размишљања и моралних изрека, међу којима и Доказителство Сократа ш беземертћи человђческља души. Исто тако ту се находе и три оде, од којих једна, О шасти нљунбђшнаго вђка, пева мудру, праведну и просвећену владавину Јосифа [:

Дивнаја премудрост, каја разгоњајет, Древнују темност из народов многих Свјета невидјашчих.

7) Митрополијска Архива у Карловцима, 1792. Е/489. — Ђорђе Рајковић: Из прошлости Новога Сада, Јавор, 1579, стр. 55.