Srpska književnost u XVIII veku

СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У ХУПГ ВЕКУ 435

Суеверства многа Император славни Изтреби из људеј, пут показа прави...

Друго је ода посвећена Јосифу Шакабенти, бачком епископу, а трећа је О чисто совђсти :

Оружије крепко, правују радост,

Человјеку дајет чистаја совјест.

Возљубим достојно совјест нескверну. Мисл незлобну.

Главно књижевно дело Алексија, Везилића, јесте спев Краткое написанле о спокоџноц жизни, које је доживело два издања, прво, у Бечу, 1788, а друго у Будиму 1814. Дело је песник посветио своме добротвору бачком владици Јосифу Јовановићу Шакабенти, хвалећи његову ублагонаклоност Е наукам“ и „особитоје попеченије о просвјешченије младољетнија јуности.“ Књига садржи два дела. Први, већи, (стр. 1[—143), јесте низ побожнопоучних песама: о исправљању лажнога, маштања, о познавању сама себе, о спокојном животу, о гордости, о зависти, о гневу, о пијанству, о блуду, о крађи и лажној заклетви, о човековом крају, »0 својствах рода сербокаго“, затим „утјешеније печалнија души“, и о смрти. Други део, засебно пагинирав, (стр. 1—56), има нарочити предговор, носи наслов Прибавленле (Содержит% в' себђ описанле ревностиљхљ ц знатнљсса мајжеп 18 рода сербскаго), и ту се редом, са китњастим похвалама, наводе сви важнији Срби, официри, архимандрити и протојереји, књижевници „који с пером добро возити знају“, међу осталима: Теодор Јанковић Миријевски, Доситеј Обрадовић, Јован Мушкатировић, Аврам Мразовић. Најзад, на крају су набројани и описани српски манастири у Славонији, Срему и Банату,

28%