Srpska književnost u XVIII veku

СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ.У ХУП| ВЕКУ 4371

рања, бајања и врачања. Он то жигоше и са црквенога гледишта, јер - Хришћанство осуђује веру у демоне, и са исто тако и са гледишта здравога, разума, позивајући сена Сенеку, Џлаута и Цинерона: |

то на свету нејма того глупо бојит оја.

Он набраја и описује најобичније празноверице и најгрубља врачања у српскоме народу, дајући тако занимљив материјал за наш фолклор. Од важности је што он, сасвим доситејевски, не осуђује само нразноверице паганског порекла, но напада на „јадне књижнике“ и у„сметене наставнике“, који прост свет заглупљују и варају побожним запивима о Св. Гаврилу и Св. МАРОјУ. И, у тим идејама, завршује:

Призри на нас господи с небеснија висоти! Стадо простодушноје народ сербски просвети Училишча воздвигни долгожелајемаја, Наукама одожди на всја мјеста сербскаја, Да потекут потоци, жадушчији напијут оја, Код народа славнаго да наука славит оја, Тогда сујеверије пред тобоју мерзостно

Из стада избранаго истребит сја конечно.

Алексије Везилић је исто тако добар српоки родољуб. У ХХ песми, која носи наслов О свотствахђ рода сербскаго и у Песми ш похвали рода сербскаго, он велича не само поједине српске официре у руској и аустријској служби, но и јунаштво целога народа српског:

Сад ти воскликни, Палас премудра, Песме о слави народа храбра, Сад нам истину скажи јуначку

· Природу сербску.