Srpska književnost u XVIII veku

48 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

из Босне и Херцеговине, из Сарајева, Зворника, Сребрнице, Дервенте, Травника, Требиња; 22 из Црне Горе и Зете; 18 из Угарске; 10 из Македоније, (Солуна, Скопља и Прилепа). Сем тога било је 4 Арнаутина, 4 Бугарина и ! Грк.

По језику којим су писане исправе у будимским архивима ХУШ века које је публиковао Гаврило Витковић, јасно се види каква је то била мешавина. У главноме преоблађује источно наречје, али има пуно трагова и јужнога (Сријем, двије, послије, нијесу, виђите; имена на-0: Нико, Михо, Перо, Мојсо, Глишо, Пајо, Симо, и тако даље). Можда отуда што су писари били будимски Бу-. њевци, има у исправама доста трагова и западнога наречја (рич, вира, липо, вриме, цило, тискоба, бисидити, потриба, и тако даље). Што је врло занимљиво, има реченица у којима су, једно поред другога, употребљена сва три наречја нашега језика.

Будимско српско становништво, које је у маломе слика осталих српских насеобина по варошима Угарске, носи потпуно балкански карактер, и по свему подсећа на становништво србијанских вароши од пре 50—60 година, или на босанско-херцеговачке варошане пре Окупације. Како су 788 и 1789 биле нове сеобе и нови доласци Срба из Турске, то је тај балкански карактер угарских Срба појачаван и на дуже задржаван. Они носе карактеристична народна имена, која су остала и даља у употреби код југозападних Срба, али која су у брзо нестала код угарских Срба. Будимски грађани око 1706 године, дакле први исељеници, зову се: Ђурађ, Остоја, Милинко, Огњан, Вукосав, Владислав, Радован, Милутин, Витош, Милош, Станивук, Јакша, Вукајло, Паун, Милија, Живан, Рајко, Богдан,.Ра-