Srpska književnost u XVIII veku

54 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

и за одржавање и развијање професионалних способности и врлина, вредноће, савесности, уредности, тачности и моралнога живота; уда такожде милосрдно дело овде у цеху твори се, и љубав ближњаго да будет...<“ Потврђују устав табачкога цеха, патријарх Арсеније 1 писао је „желимо и исказујемо да би от малих до големих, који би год зактевао у својем руфету бити и овом тврдостију живети, напред да има страх божји и и правим законом да живи...“ У уставу српског терзијског цеха у Будиму од 1695 године вели се: „Сваки мајстор нека се Бога боји, поштен и чист да буде; покрај тога нитко да ве не псује ; у карти, коцки, играч хамишни и заклињач да не будне«.') У цеху се не трпи „кавгаџија, паки и срдитељ“. Недељом и празником мајстори и калфе морају ићи у цркву. Ив цеха се искључује сваки мајстор који се ухвати у прељуби или блуду. У року од године дана од дана када је добио мајсторско право, сваки мајстор се мора оженити, иначе плаћа сталну глобу, сравмерну годинама целибата. Калфа мора да поштује мајстора, и не сме пушити пред њиме; не иде ли редовно у цркву, кажњава, се. Мора бити учтив у опхођењу; не сме носити незакопчану дугмад на долами, не сме попити више од једне чашице вина, и то стојећи; не сме се дружити са кочијашима и пропалицама. У цеху се нарочито негује дружељубље и солидарност. „Како из ружице леп мирис исходи, тако и из сваког калфе доброћутност, да један другом у свакој нужди добровољно и братски јави се, како у содружеству здравија и веселости, тако и

1) Гаврило Витковић, Споменици из будимског цч пештанског арлива, 36. 1, стр. 16.