Srpska književnost u XVIII veku

58 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

хотворнљемми цветићи насађенљ. Књига је била издање, као што се у наслову вели, „благо и почтенородними Господијами Мајстори Осјечкими, Абажијскаго и капамажијскаго цеха,“ Ти „почтенородни господари“ укупци« и „мајстори“ волели су књигу како се ретко када у српски народу волела, имали су у своје народне писце уса вером граничеће се поверење“, они су »у слисатељима својим своје старије, своје учитеље“ гледали, њихова дела, читади су са неком побожношћу, „с безграничном љубављу“, сматрали их као „драгоценост народну“ и чували их укао какве листове Сибилине.« ')

Културно много ниже стајала је велика маса народна, полу-сељачко полу-војничко становништво у Војној Граници, и спахијски кметови, „паорија“, на спахилуцима у провинцијалу. Имућнији, укултурнији део српских исељеника, онај део који Пе и раније живео по варошима, населио се по |варошима угарским, док је сиротнији део, сељаци и сточари, населио мочарне равнице крај река

| Пана Угарске.

Доста дуго време ти бегунци живели су по збеговима и у земуницама, као гомиле номада без сталног станишта и занимања. Када се Граница „ регулисала, после 1739 године, војне власти су „силом нагонили српске сељаке да напуштају збегове и подижу села. И они су се поступно насељавали

· око утврђених војних места, такозваних „шанчева“, као стална одбрана њихова, готови увек на оружје. Око самих шанчева, по баровитим равницама поред Тисе, Дунава и Саве, образовали су сва знатнија, српска места; Нови Сад (првобитно Варадински

1) Јован Суботић: Шке черте из повђстнице сербскољ кнњижевкства. Србске Лбтопис», 1846, књ. 75, стр, 105—106.