Srpska književnost u XVIII veku

СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У ХУПГ ВЕКУ 63

1784, карловачки владика Јован Јовановић труди се да искорени раскош у оделу и у накитима код женскога света, инаређује својем свештенству да у томе смислу држи црквене проповеди.

Државна власт такође ради на сузбијању празноверица и силних штетних обичаја у народу. Дворска Депутација 1777 године издаје нарочиту наредбу да се прогони слепо вршење обичаја, штетних по народно здравље и по економске инте– ресе и народне и државне. Регуламентом! од ТА забрањује се Србима да по староме обичају носе мртваце у отвореном сандуку из куће у цркву, да их сарањују у порти, и то у уском простору, колико може захватити хлад од црквене зграде, него да се мртваци у затвореном сандуку сарањују у гробљима ван вароши и села. Народ се због тога био силно узрујао, и у архидијецези карловачкој и дијецезама, вршачкој и темишварској, одрекао је послушност и није никако хтео да врши ту санитетоку наредбу, тако потребну у оно доба. када је куга десетковала становништво. У Новоме Саду и Вршцу било је дошло до читаве мале побуне, и народ у мало што није потукао своје архијереје који су пристали на вршење те наредбе. Отпор је био тако велики и општи да је влада, већ 1778 године, морала да тргне ту своју наредбу, бар у побуњеним крајевима.

И писци исто тако устају против штетних народних обичаја. Исто онако као што Матија Рељковић у Сатиру бори се против празноверица и рђавих обичаја, тако раде и Јован Мушкатировић, Алексије Везилић и Доситеј Обрадовић. Јован Мушкатировић пише целу једну књигу противу силнога правновања и нерада, своје Краткое раз--