Srpska književnost u XVIII veku

64 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

Ммљишленле о праздници. Он ту констатује како код Срба „мати невјежство и кћи сујеверије«“ преобладале су, тако да они славе и паганске богове и турски петак. Везилић у своме спеву О спокоџноћ -„жизни, (Беч, 1788) има целу једну главу „О чародђствђе, написану против лудих празноверица простих људи, који су слични „јазичником нешчастним, во темности живушчим«, и пошто је изређао цео један низ народних празноверица, врло занимљивих за данашњега Фо. уклариска, он завршује :

Призри на нас, господи, с небескија висоти,

Стадо простодушноје народ сербски просвјети.

Доситеј Обрадовић у тим празноверимама и народним обичајима гледа појаве »„очајне таме и неразумија“, и на свакој страни устаје против свега тога. „Има сад више од дванаест стотина, година, вели он, од кад су Србљи Давора и Коледа за своје богове имади:; пак и данашњи дан чућеш од Далмације до Баната из уста гдекоје старе баке: ој Даворе мили бого! А да је запиташ ко је и шта је тај Давор, никада довека неће знати казати. Памтим како сам као дете запамтио коледе у Банату, како су момци преобучени и нарушени ишли од куће до куће, играли, скакали и певали : „колеђани, коледо, вичте, браћо, коледо! Скачите момци, коледо, подвикујте, коледо!« Блажене памети господин Георгије Поџович, епископ темишварски, имао је посла док је ове игре истребио а шта су говорили о њемуг „Наш је владика гори од Турчина не да нам коледа играти, ни вампира ископавати, <' )«

') Совђти здраваго разума. Издање Глигорија Возаровића. Крагујевад, 1888, стр. 82.