Srpska književnost u XVIII veku

СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У ХУП1 ВЕКУ 67

МЕ

виших официра, пуковника, па м генерала. И благодарећи њима, њиховом угледу и заузимању, у Бечу се бар нешто поштовале м извршивале дате привилегије. Кадагод су настали дани опасности, митрополит се обраћао на српско „војништво“, »Ввојеначелнике« и »обркапитане«, на официре који су сачињавали трећину народних представника у Сабору, иони су својим представкама, добивали оно што нису добиле митрополитске жалбе и грађанске молбе. Када је 1706 године Исаија, Ђаковић био у Бечу и видео да народне ствари стоје врло рђаво, послао је хитно поруку свим »Ввојинственим поглаварима“ српским да они ударе своје печате на народну молбу.)

Али они нису могли свакада да раде по срцу и по савести, да врше овоју народну и верску дужност. Иније осамљен, готово је симболичан, онај догађај из 1758 године, при насилном освајању православног манастира Марче у Вараждинском Генералату. Аустријски генерал доби наредбу да војном силом истера из манастира православне калуђере, и уведе унијате. Он прикупи 200 војника католика, али са нарочитом намером поведе Орбе официре. Видевши шта се спрема, „зором отидоше сви Срби официри, под вођством потпуковника, Микашиновића, пред ђенерала и изјавише му, да док им не покаже царичин налог и не сазнаду шта у њему пише, не могу му заповијест послушати; а нарочито ако мисли Марчу заузети, нека, их не води тамо, јер ће радије сви главе погубити него се назвати издајицама народа и цркве своје. Но, кад ђенерал, присиљен њиховим одлучним др-

7) Гаврило Витковић: Опоменици из будимског пч пештатског ар-

тива, 36. 1, стр. 55. 5%