Srpska književnost u XVIII veku

68 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

жањем, показа царичин декрет, и кад из њега разабраше, да се сваком оном, који се противио буде извађању царичине одлуке, прети губитком главе, а цијелом народу губитком свих привилегија, изабраше од два зла мање, и тешка срца, са, сузама у очима, покорише се немилосрдној заповијести царичиној, те пођоше за ђенералом...“') Уступци који су у Бечу чињени верном „ми“ литарском реду“ српском нису биле велики. Државна власт са сумњом је гледала на официре који су се показивали као српски родољуби и за које је држала да им је пречи интерес на- | ције од војне дисциплине, оданости царском дому и наредбама старијих. Генерал Микашиновић, којега је Доситеј Обрадовић назвао „славним у нацији нашој“, био је велики родољуб, сматран је за народнога човека, и као такав на народном сабору није хтео да гласа за бечкога кандидата за митрополита, но је гласао за народнога кандидата коме су у Бечу били врло противни. За. то претпостављање народних интереса он је 1771 лишен чина и свих достојанства, и на скоро је свиснуо од срама и бола.) Још у почетку века, док су то били официри народне милиције, који су никли из народа и цео век проводили са народом, они су участвовали у народном животу и у народним борбама. Али доцније, када су потпуно ушли у војну службу, служећи у пуковима где се говорило немачки, проводећи век у далеким гарнизонима и на граници, они су постајали у првом реду солдати, и издвајали се из народнога живота. У дру-

1) Радослав М. Грујић: Мропаст манастира Марче. По архивским подацима. Загреб, 1908, стр. 20—21. 2) Манојло Грбић: Карловачко Владичанство, П, стр. 94—95.