Srpska književnost u XVIII veku

70 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

зација српскога народа носила је извесни верски карактер. Стална опасност која је претила од Уније, верска гоњења којима је дуго био изложен, чинили су да се народ још више групише око свога црквенога старешине, да црквена организација постане чвршћа, а црквена власт јача. Прилике су се тако биле стекле, да се српска народна самоуправа била свела на једну теократску владавину, и митрополит је постао као нека врста духовнога кнеза, а у исти мах и политичког старешине, каквих је било у Средњем Веку у Западној Европи.

Ма како да му је власт у народу била велика, положај српскога патријарха, односно митрополита, био је тежак. У питању избора митрополита, Беч је увек имао последњу и пресудну реч, и између два кандидата биран је и постављан онај. који је давао више гарантија влади, или који је равним удишкрецијама«“ и „ремунерацијама“ умео да себи створи корисне везе. Постављен на то место, он је имао у исти мах да задовољи и народ, који је хтео оштру одбрану привилегија и отпор верском и политичком угњетавању, и владу, која је од њега тражила да служи њеним циљевима, или бар да их не омета. Он је одиста био између чекића и наковња: „с једне стране не верује народ, с друге господствујушти«“, говорио је митрополит Мојсије Петровић, који је око 17926 године у Бечу био обележен као »опасан човек“. Митрополит Вићентије Јовановић рђаво је стајао у Бечу због својих веза са Русијом, док је у народу сматран за аустријскога човека, присталицу Уније и потајног унијата. Од свију српских црквених старешина једини на кога народ није викао био је